Simboli venčanja

Venčanica je svečana haljina koja traje samo jedan dan. Odnosno, mlada je nosi samo na venčanju i nikad više. U srednjem veku bile su u modi crvene ili plave venčanice koje su simbolizovale bogorodicu. Nešto kasnije, mlade iz bogatijih kuća nose venčanice sašivene od skupocenih tkanina iz dalekih zemalja, kao što su vizantijski taft, kineska svila, egipatski atlas, damast, andaluzijski muslin, kadifa, krzna od hermelina i samurovine, kao i fini pamuk i čipke sa severa Evrope. U vreme renesanse venčanice su posebno skupocene i raskošne. Iako su se nosile i u 16. veku, bele venčanice postaju sinonim za nevestinu odeću tek tridesetih godina 19. veka. Izrađivale su se od svetlucave svile, voala, tila i ukazivale su na smernost. Krajem 19. veka u Parizu se pojavljuju prvi trgovci specijalizovani za prodaju venčanica, a tek u prvim godinama 20. veka u velikim robnim kućama se otvaraju specijalizovana odeljenja koja prodaju opremu za neveste, pa tako i venčanice. Bele venčane haljine počinju i u Srbiji da se nose krajem 19. veka, prvo u gradu, a zatim se ta moda, posle Prvog svetskog rata, proširuje i na selo. Iako se danas nose i venčanice u nekoj drugoj, svetloj, pastelnoj boji, bela boja venčanice i dalje preovlađuje. Ona predstavlja simbol apsolutne čistote, duhovne i fizičke, što su osnovne predpostavke za budući srećan život. I mladoženja se posebno svečano oblači za venčanje – evropski krojeno odelo kod nas ulazi u modu početkom 20. veka, a dominantni način odevanja postaju sredinom veka.

 

Veo je romantičan i ženstven deo venčanice. Njegova dužina varira može biti kratak, samo da pokrije kosu, a može biti dugačak i po nekoliko metara. Obično se izrađuje od tila ili muslina. Veo je, inače, poznat svim drevnim i antičkim, mediteranskim narodima. Imao je brojna značenja, označavao je visoki društveni status ili pak ropstvo, pokornost, skromnost, bračno stanje, žalost... Beli se nosio kao znak čistote, a crveni je označavao potomstvo poteklo iz krvi. U opremi mlade najverovatnije je imao dvostruku simboliku: zaštitu mlade od uticaja zlih sila kojima je izložena do trenutka sklapanja braka, ali i skrivanje njene lepote od pogleda drugih muškaraca jer je ona namenjena isključivo suprugu, što je istovremeno znak pokornosti i vere. Veo sme da skine samo muž nakon venčanja.

 

Prateći detalji mladine odežde su i cipele, čarape, frizura. Svi ovi detalji moraju da budu skladno uklopljeni sa haljinom. Šminka bi trebalo da bude svečana. Veoma je važno da bude kvalitetna.

 

Bidermajer se u našim gradskim sredinama pojavio početkom 20. veka, a u seoskim tek polovinom prošlog veka. (Nekada su u selu mlade nosile belu maramicu izvezenu na sva četiri kraja zlatnim ili raznobojnim koncem – ova maramica bila je znak smernosti mlade.) Danas je venčanje gotovo nezamislivo bez venčanog buketa, čiji oblik, boja i vrsta cveća zavise od modnih trendova. Bidermajer se uglavnom ne pravi od žutog cveća, jer žuta boja simbolizuje ljubomoru, a često je u njemu zastupljena crvena boja, koja simbolizuje mladost, zdravlje, bogatstvo i ljubav. Nakon venčanja, bilo da je ono obavljeno u crkvi ili opštini, uobičajeno je da mlada okrene leđa svatovima i baci među njih buket. Opšte je prihvaćeno verovanje da će se devojka koja ovaj buket uhvati u sledećih godinu dana i sama udati.

 

 

 

Burme, odnosno venčano prstenje predstavljaju jedan od najznačajnijih simbola bračne zajednice. Njihova svrha je da vezu obeleži ali i da je „priveže“. U hrišćanstvu prsten simbolizuje slobodno prihvaćenu vernu privrženost. Burma okolini jasno stavlja do znanja da je osoba koja je nosi u braku. Takođe, način na koji se burma nosi ukazuje i na pripadnost konfesiji – pripadnici pravoslavne veroispovesti venčanu burmu nose na domalom prstu desne ruke, a katolici na istom prstu desne ruke. Burme uglavnom biraju kumovi, ali je danas uobičajeno i da mladenci sami biraju burme. Darivanjem venčanog prstenja i poljupcem mladenaca završava se obred i crkvenog i građanskog venčanja.

 

Jabuka simboliše zdravlje, blagostanje i dobar početak braka. U nekim krajevima mlada jabuku tri puta baca preko krova kuće – ako se koja vrati, to nije dobro za nevestu. U Negotinskoj krajini mladoženja, nakon što se venčanje završi, udara mladu po glavi jabukovom grančicom. U Resavi majka spušta kćerki jabuku u nedra, a mladenci je pre spavanja pojedu.

Pšenica kojom se psipaju mladenci nakon venčanja simbolizuje plodnost.

Nevestinski venac nekada je imao veoma značajnu ulogu u ceremoniji venčanja. On je nevestu izdvajao od ostalih učesnika rituala, a njegova obredna funkcija bila je da zaštiti od nečistih sila i demona. U Srbiji se venčani venac razlikuje od kraja do kraja, isto kao što se razlikuju i nošnje. Nevestinski venac najčešće je pravljen od bosiljka, smilja, kičice, majčine dušice, nane, perja iz krila petlova i ćurana, paunovog perja, srebrnog novca, đinđuva... Bosiljak, na primer, ima izuzetnu ulogu u običajima našeg naroda, a pridaje mu se zaštitnička ali i plodotvorna moć. Cveće na nevestinskom vencu, pre svega, simbolizuje plodnos, ali se pojavljuje i kao duhovno središte. Njegovo značenje se utvrđuje prema bojama cveća: plavo simboliše sanjarsku nestvarnost, žuta predstavlja sunce, crvena krv, a bela nevinost.

Cveće  se, osim u nevestinskom vencu, koristi i za kićenje ulazne kapije ili vrata mladine kuće, odnosno stana, cvećem se kiti buklija kojom se pozivaju svatovi, kao i kola koja učestvuju u svadbenoj koloni.

Ruzmarin, posebno pripremljen i ukrašen, služi za kićenje svatova. Taj „posao“ obično obavljaju devojke koje su u srodstvu sa mladinom porodicom, a uobičajeno je da za to dobiju novac. Ruzmarin se od davnina pominje kao svatovsko cveće, a njegova uloga, verovatno zbog jakog mirisa, jeste da štiti od zlih sila.

Dever  se, pored mladenaca, posebno ističe među svatovima. Nekada je njegova uloga bila izraženija, mada se i na današnjim svadbama može videti dever, odnosno mladoženjin brat, posebno okićen deverskim peškirom. Ovaj peškir, koji bi trebalo da bude posebno izvezen i ukrašen, deveru stavlja mlada.

Prosidba u stara vremena

U staro doba, kada su naše bake bile devojke, retko se dešavalo da se devojka po svojoj volji uda za momka koga je volela ili momak oženi voljenom devojkom; obično je to bivalo po vilji starijih.
Pošto bi roditelji saznali da je neka devojka za udaju i čuli da su njeni voljni da je udaju za njihovog sina, otac, stric ili neko drugi, stariji iz porodice, sa jednim ili dva prijatelja, krenuo bi u posetu devojčinim roditeljima. Poneo bi u torbi pogaču, na kojoj je bio cvet, i čuturu vina ili rakije. Neko od prosaca orao je da ima pušku ili pištolj. Ulazeći u kuću, gde im se obično nadaju, prosioci leđima zatvaraju vrata da na taj način simbolično „zatvore“ devojku, da odmah pristane na udaju.
Prosioci obično dolaze uveče i, ušavši u kuću, posedaju, porazgovaraju, obrede se rakijom i tad se postavi večera. U pola večere neko od prosaca, obično onaj koji najlepše ume da govori, kaže: „Domaćine brate! Ti nas ne pitaš, a mi ti ne kazujemo zbog čega smo došli. Nismo došli da jedemo i pijemo, nego da neki posao svršimo, pa ako bude sreće i ako tebi bude milo.“
„Brate, ja ne znam“, odgovara domaćin. „Mislim da ćete kazati i sami rašta ste došli. Ja sam svakom dobru rad i vi, ako ste nekim dobrom došli, da ste i dobro došli.“
„Dobro  i radi smo i milujemo da se oprijateljimo. Eto, brat Rade (ili kako je ime ocu mladoženje) rad je da uzme tvoje dete za sina, pa ako ti miluješ?“
Zatim otac ili stric mladoženjin uzme torbu, izvadi pogaču, na kojoj je cvet, pa je metne na sofru i počne da reši kesu i na pogači broji novce kojima će darivati devojku i ono što treba da da u njenu kuću kao darove. Sada domaćin kaže:
„Neka, brate! Nemoj odmah dok ne vidimo šta mlađi misle; znašna njima svet ostaje.“
Zatim on izađe napolje, zovne ženu ili snaju, da mu kažu šta devojka misli i ako dozna da je voljna da se uda za momka, a uz to je i on voljan, uđe veseo u kuću. Posle ovoga produžavaju se razgovori. A malo kasnije jedan od devojkine braće ili rođak izede devojku. Ona sve izljubi u ruku. Potom budući svekar uzme s pogače dukate i cvet i da ih budućoj snaji, a ona ga poljubi u ruku i ode. Zatim, budući svekar stavi na sofru dukat kao dar za „kuću“.
Napolju se u času darivanja ispali nekoliko pucnjeva iz puške te susedi saznaju da se devojka isprosila. Posle toga se prijatelji dogovaraju kad će biti prstenovanje, kad svadba i sve drugo što je potrebno, a zatim prosioci veseli krenu natrag i na domak svojih kuća počnu da pucaju iz pušaka da jave svojima i celom selu da nisu uzalud išli.

Obavezan gradjanski brak

Uveden u Srbiji 1946. godine. Do tada crkveno venčanje je bio jedini formalni način sklapanja braka. Po teološkoj definiciji, brak je sveta tajna ljubavi i zajednice u vremenu i večnosti: on je određen kao jedinstvo dveju osoba u jednom biću, kao sjedinjenje u jedno telo i jednu dušu. Čin crkvenog venčanja ustrojen je i usmeren u pravcu osvećivanja bračne zajednice i upućivanja mladenaca (kroz molitve i ritual) u tu svetu tajnu. Za razliku od građanskog venčanja kojim su regulisani pre svega pravni odnosi supružnika, crkva naglasak stavlja na njihov duhovni život i moralna pitanja.